Tokom mog ranog detinjstva (sedamdesetih godina prošlog veka) u zimskim mesecima jedna soba u kući moje tetke Dragoslave Draguce Mladenović iz sela Krivelj kod Bora, pretvarala se u tkačku radionicu. Teča Aleksa bi namontirao veliki razboj koji je zauzimao bar pola sobe i tetka bi tokom cele zime tkala torbe, ponjave, prekrivače koji su joj bili potrebni u kući. Predivo, odnosno vunu, spremala je tokom leta.

S preslicom u ruci išla je na poljanu iznad kuće i dok je čuvala krave koje su popodne pasle, ona je od vune ispredala niti koje će na zimu pretvarati u tkanine.Za vreme zimskog raspusta bar nekoliko dana provodila sam kod nije. Još uvek se sa radošću sećam mojih tajnih poseta toj čarobnoj sobi gde sam, da niko ne vidi, provlačila čunak kroz crne niti osnove, imitirajući tetku koju sam posmatrala dok tka. Kada je videla moju zainteresovanost, pokazala mi je osnove tkanja i mojoj sreći nije bilo kraja, jer mi je povremeno dozvoljavala da neki santimetar istkam i ja.

Četrdeset godina kasnije, eto mene za razbojem, drugačijim od onog iz mog detinjstva, ali sa istom funkcijom- da od mnoštva niti nastane divna tkanina.Nakon dve i po decenije rada u elektronskim medijima gde sam svoju kreativnost izražavala stvarajući autorske emisije iz oblasti kulture, često komunicirajući sa različitim ljudima, malo sam se umorila,istrošila energiju i poželela da promenim nešto u svom životu. I eto me pred novim izazovom gde takođe mogu da pokažem svoju kreativnost, ali na drugačiji način.

Nekoliko meseci pre nego što je zauvek napustila ovu dimenziju, tetka mi je poklonila prekrivač.Kupila ga je u kineskoj radnji, oduševljena, kako je rekla, njegovom lepotom. Rekla mi je : Vidi kako je lep, a ne kao ono što sam ja pravila, grubo, od vune“. Stvarala je lepotu, ne shvatajući njenu vrednost jer je do bilo uobičajeno u Istočnoj Srbiji da žene vladaju tim zanatom, i cenila ono što je donelo novo vreme – serijsku proizvodnju. Zato smatram da je moj zadatak, i svih ostalih koji se bave tkanjem u današnje vreme da novim generacijma ukažemo na značaj ovog i drugih starih zanata jer industrijska proizvodnja ne može da zameni ono što nam daje rukom stvoren predmet – utkanu ličnu energiju. Što se mene tiče, kroz tkanje čuvam uspomenu i na tetku i na čitavo moje detinstvo i ljude koje sam volela. Osnivanje tkačke radionice „Razbojnik“ 2017. godine nastavak je mojih težnji da čuvam ovaj stari zanat u sadašnjosti, a nadam se i u budućnosti. Kako bi ljudi lakše zapamtili, izabrala sam duhovit naziv koji na prvi pogled ima drugo značenje, ali se vrlo brzo shvata da je u njegovoj osnovi moj osnovni „alat“ za rad.

Od 2020. godine posedujem sertifikat „Otvorena šaka“ kojim je i zvanično moja delatnost svrstana u stare zanate.

„Razbojnik“ izrađuje uglavnom suvenirski program i aksesoare, a osnovni motiv koji se sreće je srpska tkanica. Koristim prirodne materijale kao što su pamuk i vuna kako bi tradicionalne motive prenela u aktuelne i moderne rukotvorine koje izrađujem u malim serijama te tako dobijaju još jednu vrednost - unikatnost.

Marija Paunović Čontoš